Mesečeva sonata

U ogromnoj sobi samo stari klavir. Napinjući zavese na visokim prozorima, kao jedra Santa Marije, topao povetarac je u sobu donosio letnju noć, srebrnu od mesečine, miris mora i šum talasa.

U sve to, kao u venac od poljskog cveća, uplitali su se zvuci sa klavira, rađajući se ispod tankih prstiju koji su po dirkama plesali mesečevu sonatu.

Ta raskoš letnje noći za klavirom, budila je maštu mladića koji je svirao i poluzatvorenim očima upijao čas slike noći, čas imaginaciju stvorenu u mašti.

U jednom trenutku zanosa, sa jednog prozora otkačila se zavesa, bela i prozirna i zaplesala po notama, polako klizeći po čudnim oblicima koji su je nosili.

Ne prestajući da miluje dirke, mladić je pratio tu zanosnu igru, nazirući iza tankog prozirnog platna obline ženskog tela. Za tom prilikom razasu se zlatna kosa, ispod zavese proviriše bose noge, bele i skoro prozirne. A onda iznad  zavese izroni lik vile.

Mladić, kao u snu ustaje sa stolice za klavirom, dok su zvuci mesečeve sonate i dalje lepršali nošeni noćnim povetarcem. Laganim koracima pošao je prema devojci, ali mu je stalno izmicala sa osmehom koji ga je mamio. U trenutku je nestala, a već u sledećem, osetio je njene ruke na svom potiljku i vratu. Naglo se okrenuo. Ljubila ga je po vratu, a ruke zavlačila ispod široke bele košulje. Obuhvatio ju je oko struka i lagano položio na pod sjajan od mesečine. Sklopljenih očiju, kao u snu ljubili su se u strasnoj igri. Tela su im se uvijala i plesala čudan ples ljubavi, nalik na ples dvaju kobri u pletenoj košari nekog indusa. Bila je vlažna od mora, i mirisala na korale. Ruke su im se uvijale oko tela, koja su, pripijena jedno uz drugo izlivala svu svoju strast. Pokreti su bivali sve brži, a snaga sve veća, dok se u jednom trenutku sva ta snaga nije ispraznila u grču, kao kad se sudare dva oblaka i nastane pakao.

Bilo je to u trenutku kada je prstom udario poslednu dirku, poslednje note mesečeve sonate, snažno i sa puno strasti. Vetar je utihnuo, zavese su se umirile, samo su se na sjajnom parketu mogli videti mokri tragovi malih stopala kako vode do prozora, na kome se još uvek lelujala prozirna zavesa. Kroz taj prozor izašla je poslednja kap noći. Svitao je novi dan.

Advertisements
Published in: on 29. новембра 2010. at 3:16 pm  Comments (16)  

Dan kada odeš

Ako nekada poželiš da odeš, dan u kome budeš otišla, neka bude lep i sunčan… s početka leta… recimo, krajem juna… tada su dani najduži…

Kad odeš, neka bude jutro… što ranije… neka za tobom ostane toplo mesto gde si prespavala tu noć… nemoj da popiješ ni kafu koju sam ti skuvao po navici…

Toga dana, kad odeš, ponesi sve svoje… posebno vreme koje sam zvao tvojim imenom… neka taj dan bude dan bez imena…

Možda bi bilo dobro da taj dan bude neki praznik… ima li neki praznik krajem juna… ako nema, neka bude nedelja…

E, da… toga dana kad odeš, veži kosu u rep sa onom žutom gumicom… onako, bez razloga…

I… ne govori ništa dok ne odeš… i ja ću da ćutim tog dana… neka bude to dan bez reči… neka tišina proguta sve reči koje smo rekli do tog dana…

Dobro, možeš da se nasmešiš… možda ću se i ja nasmešiti… treba samo da vidim odakle će taj osmeh doći… ako dođe iz duše biće gorak… onda ga neću pustiti da mi dotakne usne…

Nemoj se osvrtati kad pođeš… neću stajati na vratima… ni na prozoru, ni na terasi… ni ispod lipe… ni nigde gde me možeš videti, ako se osvrneš slučajno… po navici… kao kad si odlazila kod frizera, ili na posao…

Biću u kući kao da se ništa nije dogodilo… jer… to treba da bude sasvim običan dan… kao i svi oni pre tebe, kojih ne mogu više da se setim…

Tog dana, kad budeš otišla, radiću sve ono što rade oni koji te nikada nisu upoznali… tako ću misliti da sam te samo sanjao i odmah zaboravio san, kao i sve snove koje nikome nisam ispričao…

A kad dođe noć, ne znam da li ću spavati… ne znam da li se tu noć spava… noć kad odeš… nemam koga ni da pitam, jer niko ne zna… niko nije imao takvu noć, noć kada si ti otišla…

I tako… kad prođe dan kada si otišla, neću ga se više sećati… jer bio je to samo običan lep i sunčan dan s početka leta, negde krajem juna… bio je praznik neki, ili samo nedelja… ništa posebno, pa nemam po čemu ni da ga se sećam…

… jedino ne znam šta ću sa suzom koja će se, kao za inat, baš toga dana useliti u moje oko… znam to, garant…

… i neću nikako moći da ne brojim dane koliko je već tu…

… i znam, kad me neko pita za tu suzu, da ću početi… bilo je to onog dana s početka leta i s kraja juna… dan je bio lep i sunčan…

Published in: on 22. новембра 2010. at 2:14 pm  Comments (25)  

Dva pisma

Ovo je stiglo danas od Ministarstva vojnog.

Šta je to?

Čitaj.

…….

Rekla si da je poginuo.

Mislila sam… prošlo je pet godina…

I šta ćeš da uradiš?

Ne znam.

Ipak, on ti je muž.

I ti si mi muž.

Ali mi nismo venčani.

Svejedno, živimo zajedno, dovoljno dugo.

Šta osećaš?

Ne znam.

Voliš li ga još uvek?

Ne znam ni to. Prošlo je mnogo vremena, četiri godine rata, pet godina čekanja da se odnekud pojavi… ove dve godine sa tobom… skoro da sam zaboravila i kako izgleda.

Pusti srce neka odluči… ja ću… ti znaš koliko te volim, ali… ja ću poštovati svaku tvoju odluku…

Zašto… zašto se ovo događa… zašto nije pisao, bar da znam da je živ?

Bio je rat Marija, bio je zarobljen… možda je i pisao, ali… Rusi su to… Sibir je… ne znam…

Ti kao da…

Samo pokušavam da razumem… i njega i tebe…

Ko to može razumeti…? I zašto ja da ga dočekujem…?

Ne budi luda, ti si mu sve što ima. Idi bar da ga dočekaš, pa onda odluči.

A gde ćeš ti biti kad on dođe?

Preći ću u hotel neko vreme. Moraš tačno znati šta želiš, a to ćeš moći samo ako tako uradiš.

Proklet bio, zašto nije poginuo… ili se bar vratio kao svi ostali.

***

Izvinite, molim Vas, ima li danas još neki voz sa zarobljenicima iz Rusije?

Nema, gospođo, zašto pitate?

Zato što onaj koga sam trebala da dočekam nije došao.

Kako mu je ime?

……

Pođite sa mnom.

……

Ovo je njegov kovčeg. Primite moje duboko saučešće, gospođo. A ovo pismo je ostavio za vas.

Draga Marija,

Došlo je vreme da se vratim. Prošlo je mnogo godina od kada si me na ovoj istoj stanici ispratila. Bio sam zarobljen još prvih meseci rata. Svo vreme sam proveo po logorima u Sibiru. Nisu dali da pišemo pisma. Mnogo sam propatio misleći na tebe i mnogo stradao. Sada, kada je došlo vreme da se vratim, shvatio sam da nisam više onaj isti i da me ovakvog nećeš moći voleti. Ma koliko da si me volela, ne bih mogao da ti zamerim što te je čekanje izmorilo i što si sada, možda sa nekim drugim, a ja to ne bih podneo. Ne želim da ti kvarim sreću. Nisam želeo ni da se vraćam, ali nisu dali ni da ostanemo. Sve se desilo iznenada i velikom brzinom. Morao sam navesti ime onoga ko me čeka kad stignem kući. Oprosti što sam naveo tvoje ime, jer znaš i sama da ja nemam nikoga osim tebe. Voleo bih da sam poginuo više nego što sve ovo mora da se dešava. Moja poslednja želja je da me sahraniš kako dolikuje i koliko ti to mogućnosti dozvoljavaju. Nemam više šta da ti kažem.

H.D.

Jeste li dobro, gospođo. Treba li vam pomoć.

Ne, ne, biću dobro. Znate li kako se…

Obesio se u logoru pred sam polazak ovamo.

***

Da li je u vašem hotelu odseo…

Šta ste vi gospodinu?

Supruga… nevenčana.

Žao mi je, gospodin je jutros napustio hotel. Ovo pismo je ostavio za vas…

Ljubljena moja,

Kada sam odlazio u tvojim očima sam video da se kolebaš i da ne možeš da se odlučiš na koju ćeš stranu. Odlučio sam da ti olakšam. Želim ti svu sreću koju zaslužuješ.

D.H.

Da li je…

Ne, gospođo, nije ostavio nikakvu adresu…

Published in: on 26. октобра 2010. at 6:58 pm  Comments (39)  

Kutija za pisanje

Uživala je da nedeljno prepodne provede na pijaci starih stvari. Najviše su je interesovale sitnice koje su služile za ličnu upotrebu. Razne kutijice za nakit, šatulice, ogledalca, nakit, češljevi… Uzimala ih je u ruku, malo podigla glavu i sklopila oči, zamišljajući njihove vlasnike već prema izgledu i nekoj ličnoj proceni njihove starosti. Uvek je malo preterivala u toj proceni, pa im je pridodavala decenije, pa čak i vekove. Što ih je vremešnije zamišljala, to ju je mašta bogatije obdarila pričom. Onda je odlazila kući i te pričice zapisivala u jednu beležnicu, koju je, kao i mnogo drugih sitnica kupila na istoj toj pijaci. Sakupila je mnogo sitnica, ali još više čarobnih priča. I sve te priče su imale jednu zajedničku nit – bile su ljubavne i u njima se vlasnik ili vlasnica sretala sa onim koga je celog života sretala. Možda je na taj način pokušavala da prevari stvarnost. Možda su sve te princeze, služavke, sobarice i ko zna koje sve devojke bile zapravo ona sama, a svi ti prinčevi, vitezovi lutalice ili obični kaovači, pastiri, bili onaj kojeg je i sama, podsvesno čekala.

Živela je u malom iznajmljenom stanu na spratu kuće u tihoj ulici na periferiji grada. Radila je neki dosadan posao u jednoj kožari i živela skromno i povučeno. Razne su priče bile ispričane o tome zašto jedna takva devojka, koja to po godinama koje je imala više nije ni bila, još uvek živi sama i zašto nema nikoga. Ali ona to nije primećivala. Ni priče niti godine koje su polako i neprimetno prolazile.

Opet je nedelja, a naplju pada ona sitna jesenja kiša, što se u kosti uvlači. A upravo takav dan je najviše odgovarao njenoj, pomalo melanholičnoj, prirodi. Po takvom danu je volela da sedi kući ceo dan u pižami i pričinjava sebi sitna zadovoljstva koja samo njena mašta može da joj priušti, ili da ceo dan provede u šetnji po parkovima ili okolnim šumama i svim čulima upija mirise, boje, dodiruje koru drveta ili neki kamen…

Dok je pila jutarnju kafu razmišljala je kojim od ova dva zadovoljstva da ispuni dan, kad joj pogled pade na malu i vrlo neobičnu kutiju za pisanje, koju je prošle nedelje kupila na pijaci starih stvari. U njenoj mašti, ta kutija je pripadala nekom grofu u nekoj dalekoj zemlji i koristio ju je samo kada je svojoj dalekoj dragani pisao ljubavna pisma. Ne treba ni pokušavati ispoljiti ni zrno sumnje u to da su na kraju stali pred oltar i živeli srećno do kraja života.

Nešto ju je vuklo da ponovo uzme kutiju sa mesta gde se, po njenom maštovitom mišljenju najbolje uklapala i u ambijent i u priču. Kutija je bila zaista interesantna i čudna. Imala je mnogo pregrada, skrivenih polica i fiokica. Podsećala je na onu koju je opisao jedan veliki pisac u svojoj klnjizi koja je imala baš takav naslov   «Кutija za pisanje». Dok je polako otvarala pregradu po pregradu, iz jedne joj u krilo ispade mala ceduljica. Ličila je na posetnicu i bila je ispisana na papiru kakav se koristio pre mnogo godina i verovatno gušćijim…ne, nije to odgovaralo njenoj mašti – paunovim perom. Na cedulji je pisalo: «Konačno sam te našao»… Samo se nasmešila i svojoj priči tu ceduljicu i tu rečenicu dodala kao još jedan ukras. Pomislila je za trenutak kako te njene maštarije možda i nisu samo maštarije. Još neko vreme se divila kutiji, a onda odlučila da ode u šetnju.

Vratila se kasno popodne. Bila je jesen i dan je već izmicao. Nije odmah palila svetlo iako je jedva prepoznavala spvari. Volela je tu polutamu kada je mogla da pogađa gde se šta nalazi. Ali ovog puta je osećala da nešto nije u redu. Osvrtala se po sobi i pokušavala da odgonetne tu nelagodu koja ju je obuzimala sve više. Konačno je videla i shvatila šta se desšava. Kutaije za pisanje nije bilo na mestu gde ju je ostavila. Upalila je svetlo i odmah je ugledala na sasvim drugom mestu. Bila je sigurna da je nije tu ostavila i to joj izazva kratku jezu po površini celog tela. Ništa drugo nije nedostajalo. Uzela je kutiju sa mesta gde je stajala, ali se otvorila jedna pregrada i iz nje je ispao list papira, nešto veći od cedulje koju je to jutro prinašla. Na njemu je bilo nekoliko rečenica. Čitala je.

«Ja sam tebe pronašao,

sad pronađi ti mene.

Pokušaj nije teško.

Samo pusti tu svoju mašti na slobodu»

Osvrnula se po sobi, pregledala sve prostorije, zavirila ispod kreveta, iza zavesa, pa čak i u ormare i iza njih. Nije bilo ni traga nečijem prisustvu, niti je nešto moglo da joj kaže da je neko ulazio u kuću dok ona nije bila tu. Ali, više od svega ju je iznenadilo to što ni trenutka nije osetila strah. Naprotiv, nekako sama od sebe, u njenoj glavi stvarala se nova priča o tajnovitom vitezu koji je posećuje onda kada mu se ne nada. T priču odnela je i u snove.

Kada se probudila sledećeg jutra imala je osećaj kao da je celu noć tumarala po poznatim predelima iz svoje mašte i da oka nije sklopila, ali nije osećala ni umor. Ipak iz tog sna se izdvajala jedna posebna slika. Bio je to lik muškarca obučenog u viteški oklop koji joj je ostao toliko upečatljiv da joj se činilo da ga odavno već poznaje. Nije poznavala mnogo ljudi da bi ga mogla prepoznati među njima. Sve to ju je nekako zabavljalo i sa nekim zagonetnim smeškom se pojavila u na svom radnom mestu. To nije prošlo nezapaženo i bez novih šuškanja iza njenih leđa.

Jedva je dočekala kraj radnog vremena da pođe kući, očekujući novu poruku u kutiji za pisanje. Njen svet mašte je počeo da postaje drugačiji, pretvarao se u stvarnost, činilo joj se, jer nijednog trenutka joj nije bilo neobično sve što se desilo prethodnog dana. Žureći, dok je pretrčavala ulicu, saplela se o ivičnjak i pala na mokri trotoar. Za trenutak je to vrati u stvarnost, ali odmah je pokušala da ustane, kao da se ništa nije desilo, da što pre znatiželjnicima uskrati zadovoljstvo da posmatraju taj, za nju groteskni prizor. Neki mladić je pritrčao da joj pomogne. Pričekao je da se sredi i pitao je da li je dobro i može li sama. Sve je bilo u redu, osim što joj je odeća na nekoliko mesta bila mokra i uprljana. Mladić joj predloži da pođe sa njim do kafea gde je radio da joj pomogne da se, koliko-toliko sredi i popije neko piće. Dvoumila se trenutak, a onda zahvalno pogleda mladića u oči, prvi put, i učini joj se nekako poznat. Mladić shvati to kao pristanak i pođe držeći je, za svaki slučaj za nadlakticu.

Uspela je nekako da se dovede u red toliko da može dalje. Odbila je piće i pošla da izađe, a onda je stala kao okamenjena. Na putu do izlaza, za jednim stolom sedeo je čovek u oficirskoj uniformi. Gledao ju je tako upadljivo kao da je video nekoga koga je vekovima čekao, i samo što nije ustao i pošao joj u susret. Njena oduzetost je nekako odjednom nestala kada je prepoznala u njemu lik iz svog noćašnjeg sna. Bila je pomalo iznenađena svojim osećanjem sigurnosti, a trebalo bi da se oseća sasvim suprotno.

Tih nekoliko trenutaka dok su samo njihove oči govorile, za nu su trajale večnost, ali neku sladunjavu večnost. Prišla je i ne pitajući da li je slobodno, sela za njegov stol. Mladić za šankom se zadovoljno smejuljio, posmatrajući taj prizor.

–         Da li ste vi taj koji mi je na onako magičan način slao poruke? – pitala je.

–         Ne… zapravo, ja sam to hteo vas da pitam.

–         Kutija…

–         … za pisanje…

–         … san…

–         … i tvoj lik u njemu…

–         … viteški oklop… milsim, uniforma…

–         … prljava haljina male sluškinje… milsim, negde ste se uprljali…

Mladića za šankom niko u kafeu nije primetio, ni kad je ušao, ni kad je ogrnut plaštom i sa šiljatom kapom čarobnjaka izašao. Kada su se njoj i njemu vrhovi prstiju dodirnuli, mladić je nestao, a prolaznicima, koji su tuda slučajno prolazili,  učinilo se da su videli pramičak dima koji je vetar brzo razneo…

 

 

 

Published in: on 22. октобра 2010. at 11:01 pm  Comments (15)  

Ciganska balada

Pogledi su im se okrznuli u nemerljivo malom trenutku, a onda je njen nekako smušeno i nekontrolisano počeo da beži i njemu i njoj, sve dok se nihova dva karavana, njegova čerga i njen cirkuski karavan , nisu mimoišli na izmaku poslednjih kuća male varoši uz reku, na izmaku jednog dana i jednog davnog leta. On je svoju čergu poveo prašnjavim drumovima, neznano kud, a njena cirkuska šatra će sledećeg jutra da osvane na livadi sa druge strane varošice iz koje je čerga upravo otišla.

I možda bi to bilo sve što se zgodilo, da jedno drugom, u tom kratkom trenu, nisu pogledom prodrli do dna duše – ona u njegovu vatrenu cigansku, a on u njenu neugašenu, ali nesrećnu. Verovali su da su tamo videli sve ono što niko drugi do tada nije umeo da vidi, niti su oni imali načina da to pokažu onima koji to nisu mogli da vide.

Čerga je stala, odmah tu malo niže, uz samu reku, cigani psovali, a on bio gluv i slep za sve oko sebe. Šatori su podizani u oba tabora cele noći. On je uz vatru, na gitari svirao setne ciganske balade, a ona noć provela sa svojim likom u ogledalu. Oko njega su igrale ciganke, dok ona, izgubljena u mislima, nije čula hrkanje svog debelog muža.

Zora je pogasila ciganske vatre i sveće u njenoj cirkuskoj sobici na točkovima. Mlada rosa je okitila paučinu po drveću i travi pored reke i davala tamnije nijanse bojama krova na cirkuskoj šatri. I u čergi i oko cirkuske šatre rzali su konji. Uzjahao je svog vranca i poterao ga u divlji galop, a bela košulja treperila je kao jedro niz zeleno polje u pravcu cirkuske šatre. Izašla je da donese vode da umije neispavano, ali nasmejano lice, kada joj se na tren učinilo da je između dve kočije proletela ogromna bela ptica u neobično niskom letu. To priviđenje desilo se još nekoliko puta dok suton nije najavio vreme za prvu predstavu.

Obukla je svoj kostim od paunovog perja, spremna da, sa još nekoliko mladih paunica, predstavi pokloni neobičan dekor i svoju veštinu na leđima rasnog belog pastuva. Veštinom iskusnog lopova prikrao se velikom cirkuskom šatoru i provukao ispod platna u njegovu utrobu. Skinuo je crni ogrtač i bela košulja je bljesnula na obodu okrugle arene, pod svetlima cirkuske predstave. Mnogi ga nisu ni primetili zaneseni ludorijama dvoice klovnova. Oni koji su bili na pozornici, pomalo zbunjeni su poverovali da je to deo sledeće tačke sa konjima i paunicama, nešto novo u bujnoj mašti njenog scenariste.

Klovnove proguta urnebesni smeh koji nije davao dovoljno pažnje početku sledećeg nastupa.

Uspravljena na belom pastuvu ujahala je u arenu. U tom času pogled joj preprečiše tamne oči, na tamnom licu koje je budna sanjala celu noć i dan. Publika zaneme, pa se prolomi aplauz veštini kojom se misteriozni garavi lepotan našao na belom pastuvu, obgrlivši paunicu oko struka. Ali sve ponovo propade u muk, kada beli pastuv preskoči nisku ogradu arene i nestade prolazom ka ulazu u cirkusku šatru, i odnese ih u noć.

Mnoge je trenutke zamišljala od kada je srela te oči, ali ni u najluđim snovima nije mogla da zamisli da će njen poslednji nastup biti ovako veličanstven. Jedini strah koji se na trenutak pojavio, bio je strah od toga što ne oseća nikakav strah, što se oseća baš tako, kao u svom najluđem nastupu – veličanstveno.

U čergi su gorele vatre i čula se pesma cigana. Lako, kao da sklanja vetar sa šešira, skinuo ju je sa belog pastuva, a ona još lakše, samo prstima dotakla zemlju, zaustavljena u strasnom poljupcu. Ne gaseći poljubac, podigao ju je u naručje i odneo na obalu reke, spustio da sedne visoko iznad vode i tek tada se odmakao par koraka gledajući mesečinu na njenom belom licu.

„Oteo si me kao u bajci kada vitez lutalica otme princezu“.

„Bićeš moja ciganska princeza“

„Ali ja već jesam cirkuska kraljica. Moj debeli, matori muž je cirkuski kralj. Poslaće vojsku da me nađe, a tebe će ubiti.“

„Ako te nađe i odvede, ni meni život više ne treba“

„Ako me nađe i odvede, ni meni neće biti važno ako te ubije, jer onda ću znati da su me oči i srce prevarili i da nisi ono što sam u tvojim očima videla, a takav mi ne trebaš.“

Cigani su lopovi.

Jutro je zateklo čergu pogašenih vatri, nije bilo cigana i konja, samo su ljudi u cirkuskim odelima nemoćno tumarali tražeći ono što nikada neće naći. Uz obalu reke nestalo je nekoliko čamaca, iako su lancima i katancima bili zavezani za stabla debelih topola.

A negde na sasvim drugom kraju sveta, uz čergarske vatre i pesmu cigansku, i danas se prepričava jedna ciganska balada.

 

 

Published in: on 15. октобра 2010. at 2:41 pm  Comments (21)