Kako sam se navozao u vozu

Sve je izgubilo smisao, dani se ređaju jalovi i monotoni. I jutros sam zakasnio na posao. Na šefov zvaničan pogled na sat, opet sam samo zarežao. Kad god zakasnim, obavezno se sretnemo i uvek isto – on pogleda zvanično na sat, ja zarežim, on pobegne u svoju kancelariju kao od besnog psa da mi odbije od plate, a ja u svoju da popijem onu hladnu Živkicinu kafu, koja više liči na vodu od opranih vojničkih čarapa.Tako sebi, odmah ujutru, zgadim i ono malo života što mi je ostalo od juče. Onda ceo dan podrigujem taj smrad od kafe pomešan sa ostalim smaradovima loše htane, jeftinog pića i samačkog života.
Pokušavam da se sredim i počnem nešto da radim, ali nema šanse, dva i dva mi dvajesdva. Mnogo sam se iznerviro. Mislim kako je najbolje da odustanem od pokušaja da budem od neke koristi. Onda mi pada na pamet spasonosna ideja. Daću otkaz.
Posle sat vremena u rici sam držao rešenje o prestanku radnog odnosa. Da li je to bilo pametno ili nije nisam analizirao. Vratim se kući, proverim račun u banci – ima dovoljno za glupost koju sam rešio da uradim posle svih ovih dana, meseci, godina, šefova, kašnjenja, Živkicinih kafa.. posle svega. Sešću na najsporiji voz i neću pitati gde ide. Idem, pa gde stignem. Što kaže ona Mikina pesma: “Kad mi dođe da idem, mnogo mmoram da idem. Nije važno kuda ću, nije važno dokle ću. Došlo mi je da idem i ja idem kao lud… ”
Dok sam bacao stvari u torbu, nisam razmišljao niočemu i shvatio sam da mi takvo stanje svesti najbolje odgovara. Onda sam polako peške otišao na stanicu, kupio kartu za prvi putnički voz treće klase koji polazi. Nisam morao dugo da čekam, jedan je već stajao u stanici. Jedino se nije znalo kad će da krene. Verovatno kad propusti sve kojima se žuri. Ni meni se nije nigde žurilo. Vraćalo mi se raspoloženje i osećao sam se da mogu..sve sad mogu.
Uđem u voz i počnem da tražim prazan kupe, ali nisam znao da je previše sirotinje koja putuje ovim najjeftinijim načinom da se negde stigne. Po prepunim kupeima na sve strane noge po sedištima, čarape kroz koje viri poneki prst, torbe, izuvene cipele, musava deca, žagor. Vazduh gust od smrada nogu, pljeskavica, lošeg duvana.. Ali meni to ništa ne smeta. Sve je bolje od onoga odakle sam pobegao – bar za sada.
U jednom kupeu samo mlada mama sa bebom. “Posrećilo mi se”-pomislim, pitam da li je slobodno..jeste.. sednem. Samo što sam seo, ono malecko poče da vrišti k’o nezdravo. Bi mi jasno zašto je kupe prazan, ali nisam više imao izbora. Gledao sam mladu i neiskusnu majku koja je pokušavala da ućutka svog drekavca, gurajući mu u usta sve što je u njih moglo da stane, ali uzalud. Prođe petnaestak minuta, dete se umori i zaspa. Opet će se probuditi i tako naizmenično – ide mi kroz glavu. Da potražim još neko mesto ili…ili, zastade mi u grlu od cvrkutavog glasa na vratima kupea. Oči mi ispadoše na prljavi pod, a donja vilica za njima, kad sam video šta je na vratima stajalo.
“Slobodno je.. naravno da je slobodno.. samo izvoli”, – nekako istrtljam kroz pljuvačku koja mi je navirala na usta. Bila je kao božjom rukom izvajana..i mlada. Zamoli me da sedne pored prozora. Naravno da može. Nije ni sela kako treba, a na prozoru se pojavi neka čupava majmunska glava, nekog tipa. Pomislih da je neki ludak kojeg sad jure da ga vrate u ludaru. Ali moja prelepa saputnica se podiže i protnu glavu kroz prozor, pa kad se počeše rastajati. “E jebiga”, pomislih, ali odmah zatim “ma ko te jebe, kad voz pođe mi odosmo a ti ostade”.
Konačno i voz krenu. Mala se propinjala na prste da što duže maše svom čupavom kućnom ljubimcu. A onda, odjednom tresnu u sedište i promrmlja sebi u bradu: “Ma ko te jebe, majmune jedan”.
Jeste i ja kažem – ko ga jebe, cerio sam se u sebi. Onda se okrete men i ubode mi oči pravo u zenice.
“Nisam vam rekla..”
“Nisam ni ja tebi..”- izlete mi.
“Šta, nešto ste hteli da mi kažete”?
“Ne, samo sam pomilsio”
“Šta to”
“Pa to, da sam do sada viđao razne kućne ljubimce, ali ovakvog kao tvog, nisam… pa još da sam šeta po ulicama i maše po peronima, to prvi put vidim. Vidim, naučila si ga i da ti šalje poljupce”, – bilo je ovo vrlo hrabro od mene.
Ipak, samo se nasmejala. Izvadih cigarete i ponudih je. Kao da je samo to čekala. Izađemo u hodnik da pušimo, a u mislima mi kako je ovo dan preokreta u mom životu.
I tu je počelo: gde putuješ..što si sama..i ja tamo putujem..koga tamo imaš..ni ja nemam nikog..ja pobegao od života..ona isto, dosta joj tipova sa dugim kosama i praznih džepova (tu se na brzinu prebrojim).
I kad je bilo najlepše, ona ukoči pogled i procedi kroz zube:
“Ej, matori, evo ga kondukter, reci da sam ti ćerka, valjda možeš toliko da učiniš za mene”. Ma naravno, zajebah se, a kondukter mi naplati kartu za ćerku.
“Sila si, ćale”,- reče kad je kondukter odmakao i pođe niz hodnik. Pogledam za njom, a tamo na kraju hodnika stoji onaj isti majmun sa prozora, širi ruke i viče:
“Zajeb’o sam ga, pravio sam se gluv, lud, retardiran, budala, dok nije dig’o ruke od mene i nije mi naplatio kartu”.
“E, moj Arčibalde, ti ne moraš da glumiš budalu. Idi traži da ti kondukter vrati pare, pošto budalama ne naplaćuju”.