… arčibalde… arčibalde, slušaj me… moram da ti ispričam još jednu priču, jer mi se čini da nas je ta brojka trinaest ipak začarala i da nam ne da da odemo dalje… nije samo ova velika voda i naša reka, nabujala kako niko živ više ne pamti, jedini razlog što ti već dugo nisam ništa ispričao… ne verujem u baksuzluk te brojke, ali ipak… zato slušaj…
Ispod zgomilanog čaršafa na bolničkom krevetu viri suva i pocrnela ruka, ostarela čitav vek u samo jednom danu. Na jastuku usahlo, zgužvano lice. Upale oči, nepomične, nemaju suza. Zamućen, izmučen pogled je molio pomoć, tražio oproštaj i kajao se zbog nečega. Majka.
Za tren videh požutelu sliku lepe i mlade žene, koju sam nedavno pronašao u starom albumu. I drugu, na kojoj drži u naručju svog prvenca. Kao ptica, prolete mi sećanje na njene neumorne ruke, na lice zgrčeno od bola, ili razvučeno u osmeh, na pokrete nemirne od posla, na oči uvek spremne da zagrle i kad su nezadovoljne i ljute. Narojiše se reči koje su me učile, grdile, tešile, savetovale, smejale se i plakale. Nekako spoznah i ono što nisam video dok sam godinama lutao daleko od njenog pogleda i reči. Nekako, sve je odjednom bilo tu ispod tog zgomilanog čaršafa na bolničkom krevetu.
Priđoh i pomilovah joj čelo. Nemim pogledom je pratila moju ruku. Tanke, bezbojne usne se jedva pokrenuše da propuste šapat:
– Pokvarila sam ti odmor… morao si… zbog mene…
Majka…
… da, arčibalde, majka je majka… tu reč je nemoguće prevesti, ona se može samo osećati, na svim jezicima sveta…
Archibald57's Blog 
I onda kada se sa dušom deli, ne može da ne razmišlja da li je sinu nešto pokvarila. U pravu si, ne može se to nikako rečima opisati… To je osećaj jedan, jedan, a sazdan od miliona njih raznih, od godina mnogih i teško je reprodukovati onu sliku koju svako nosi u srcu,a koja bi sve to mogla verodostojno objediniti.
Majka je svetinja.
Možda neke stvari shvatimo baš u ovakvim trenucima…
Bezgranicna i nesebicna ljubav, najveca na svetu…
Mnogo je dece koja to kasno shvate…
Ja sam mozda jedan od njih…
Nisi jedini Arči, nikada nismo dovoljno svesni kolika je ljubav roditelja… možda kad sami dobijemo dete… ili nikada…
Ljubav… jedna reč sa mnoštvom varijanti… ali ova koju si ti napisao je verovatno najdublja i najiskrenija…
Pa ja juče ostavila komentar, al’ ga nema!
Na današnji dan, pre 21. godinu, izgubih oca u saobraćajci a posle dve nedelje, od povreda, umrla je i moja mati. Eh, posle pročitanog tvog teksta, setih se bolnice, neizvesnosti, nadanja, pa onda, dani puni tuge i svesnosti da je kraj blizu!Bila je mladja od mene sada, kada je otišla andjelima!
Eh, kako bih imala svašta da joj kažem.:?
Nezahvalno je komentarisati na ovu temu. Bogu hvala, moja majka je izasla iz bolnice i sada je dobro. Neke majke nisu izasle, zato i milsim da je ovo nezahvalna tema. Ipak, hvala vam sto ste tu, kao da ste bili u poseti i njoj, dok je lezala bespomocna.
Radujem se oporavku tvoje majke
Svako dobro i puno lepih trenutaka da provedete.
Pozdrav
Ivan
Nisam znala da se to desavalo, Arci drago mi je da je sve zavrseno za nju. A ti si ipak na vreme shvatio neke stvari.
Drago mi je što ti se mati oporavila. Divno je imati ih i nekako im se odužiti za sve ono što su za nas činili, voleli nas i podržavali u svemu! 🙂
Čuvaj majku da ti dugo traje!
Hvala svima na lepim recima i jos lepsim zeljama. Trenutno sam daleeeko od kuce, ali kada se vratim u svoju haciendu, Archibald i ja cemo se vratiti i vama. Pozdrav svima koji me ne zaboravljate
pozdrav svim majkama na svijetu 🙂
lutaj ti samo, lutaj 🙂
U predahu lutanja kroz ponuđeni svijet, svratih malo dotaknuti vedre obrise tvojih misli i ostaviti jedan osmijeh sretnih odjeka života 🙂 pozdrav dragi Arch :))
I tebi veliki osmeh i pozdrav iz Cürich-a, gde se trenutno divno provodim
Poprilično neorganizovano iščitavam tvoj blog, ali to je način na kojim volim da slažem ‘slike u glavi’.. 🙂
Komentari mi se menjaju od iščitanog teksta do poslednjeg komentara, tako da od zbrke uglavnom ne znam šta da napišem, ali slažem se da reč ‘majka’ je nemoguće tumačiti, ona se može samo osetiti, kako si i sam napisao.
Majka je grumen zemlje iz kojeg si iznikao i gde god da odeš, ta klica te vuče da joj se vratiš. I kao što je ona gledala i preživljavala tvoje rođenje i odrastanje, tebi je sudbina da gledaš i preživljvaš njeno starenje i nestajanje. To je ciklus koji se ponavlja od zrna u nekoj pustinji, do najdalje zvezde u kosmosu. Zato je to tako neprevodivo u reči.