Kutija za pisanje

Uživala je da nedeljno prepodne provede na pijaci starih stvari. Najviše su je interesovale sitnice koje su služile za ličnu upotrebu. Razne kutijice za nakit, šatulice, ogledalca, nakit, češljevi… Uzimala ih je u ruku, malo podigla glavu i sklopila oči, zamišljajući njihove vlasnike već prema izgledu i nekoj ličnoj proceni njihove starosti. Uvek je malo preterivala u toj proceni, pa im je pridodavala decenije, pa čak i vekove. Što ih je vremešnije zamišljala, to ju je mašta bogatije obdarila pričom. Onda je odlazila kući i te pričice zapisivala u jednu beležnicu, koju je, kao i mnogo drugih sitnica kupila na istoj toj pijaci. Sakupila je mnogo sitnica, ali još više čarobnih priča. I sve te priče su imale jednu zajedničku nit – bile su ljubavne i u njima se vlasnik ili vlasnica sretala sa onim koga je celog života sretala. Možda je na taj način pokušavala da prevari stvarnost. Možda su sve te princeze, služavke, sobarice i ko zna koje sve devojke bile zapravo ona sama, a svi ti prinčevi, vitezovi lutalice ili obični kaovači, pastiri, bili onaj kojeg je i sama, podsvesno čekala.

Živela je u malom iznajmljenom stanu na spratu kuće u tihoj ulici na periferiji grada. Radila je neki dosadan posao u jednoj kožari i živela skromno i povučeno. Razne su priče bile ispričane o tome zašto jedna takva devojka, koja to po godinama koje je imala više nije ni bila, još uvek živi sama i zašto nema nikoga. Ali ona to nije primećivala. Ni priče niti godine koje su polako i neprimetno prolazile.

Opet je nedelja, a naplju pada ona sitna jesenja kiša, što se u kosti uvlači. A upravo takav dan je najviše odgovarao njenoj, pomalo melanholičnoj, prirodi. Po takvom danu je volela da sedi kući ceo dan u pižami i pričinjava sebi sitna zadovoljstva koja samo njena mašta može da joj priušti, ili da ceo dan provede u šetnji po parkovima ili okolnim šumama i svim čulima upija mirise, boje, dodiruje koru drveta ili neki kamen…

Dok je pila jutarnju kafu razmišljala je kojim od ova dva zadovoljstva da ispuni dan, kad joj pogled pade na malu i vrlo neobičnu kutiju za pisanje, koju je prošle nedelje kupila na pijaci starih stvari. U njenoj mašti, ta kutija je pripadala nekom grofu u nekoj dalekoj zemlji i koristio ju je samo kada je svojoj dalekoj dragani pisao ljubavna pisma. Ne treba ni pokušavati ispoljiti ni zrno sumnje u to da su na kraju stali pred oltar i živeli srećno do kraja života.

Nešto ju je vuklo da ponovo uzme kutiju sa mesta gde se, po njenom maštovitom mišljenju najbolje uklapala i u ambijent i u priču. Kutija je bila zaista interesantna i čudna. Imala je mnogo pregrada, skrivenih polica i fiokica. Podsećala je na onu koju je opisao jedan veliki pisac u svojoj klnjizi koja je imala baš takav naslov   «Кutija za pisanje». Dok je polako otvarala pregradu po pregradu, iz jedne joj u krilo ispade mala ceduljica. Ličila je na posetnicu i bila je ispisana na papiru kakav se koristio pre mnogo godina i verovatno gušćijim…ne, nije to odgovaralo njenoj mašti – paunovim perom. Na cedulji je pisalo: «Konačno sam te našao»… Samo se nasmešila i svojoj priči tu ceduljicu i tu rečenicu dodala kao još jedan ukras. Pomislila je za trenutak kako te njene maštarije možda i nisu samo maštarije. Još neko vreme se divila kutiji, a onda odlučila da ode u šetnju.

Vratila se kasno popodne. Bila je jesen i dan je već izmicao. Nije odmah palila svetlo iako je jedva prepoznavala spvari. Volela je tu polutamu kada je mogla da pogađa gde se šta nalazi. Ali ovog puta je osećala da nešto nije u redu. Osvrtala se po sobi i pokušavala da odgonetne tu nelagodu koja ju je obuzimala sve više. Konačno je videla i shvatila šta se desšava. Kutaije za pisanje nije bilo na mestu gde ju je ostavila. Upalila je svetlo i odmah je ugledala na sasvim drugom mestu. Bila je sigurna da je nije tu ostavila i to joj izazva kratku jezu po površini celog tela. Ništa drugo nije nedostajalo. Uzela je kutiju sa mesta gde je stajala, ali se otvorila jedna pregrada i iz nje je ispao list papira, nešto veći od cedulje koju je to jutro prinašla. Na njemu je bilo nekoliko rečenica. Čitala je.

«Ja sam tebe pronašao,

sad pronađi ti mene.

Pokušaj nije teško.

Samo pusti tu svoju mašti na slobodu»

Osvrnula se po sobi, pregledala sve prostorije, zavirila ispod kreveta, iza zavesa, pa čak i u ormare i iza njih. Nije bilo ni traga nečijem prisustvu, niti je nešto moglo da joj kaže da je neko ulazio u kuću dok ona nije bila tu. Ali, više od svega ju je iznenadilo to što ni trenutka nije osetila strah. Naprotiv, nekako sama od sebe, u njenoj glavi stvarala se nova priča o tajnovitom vitezu koji je posećuje onda kada mu se ne nada. T priču odnela je i u snove.

Kada se probudila sledećeg jutra imala je osećaj kao da je celu noć tumarala po poznatim predelima iz svoje mašte i da oka nije sklopila, ali nije osećala ni umor. Ipak iz tog sna se izdvajala jedna posebna slika. Bio je to lik muškarca obučenog u viteški oklop koji joj je ostao toliko upečatljiv da joj se činilo da ga odavno već poznaje. Nije poznavala mnogo ljudi da bi ga mogla prepoznati među njima. Sve to ju je nekako zabavljalo i sa nekim zagonetnim smeškom se pojavila u na svom radnom mestu. To nije prošlo nezapaženo i bez novih šuškanja iza njenih leđa.

Jedva je dočekala kraj radnog vremena da pođe kući, očekujući novu poruku u kutiji za pisanje. Njen svet mašte je počeo da postaje drugačiji, pretvarao se u stvarnost, činilo joj se, jer nijednog trenutka joj nije bilo neobično sve što se desilo prethodnog dana. Žureći, dok je pretrčavala ulicu, saplela se o ivičnjak i pala na mokri trotoar. Za trenutak je to vrati u stvarnost, ali odmah je pokušala da ustane, kao da se ništa nije desilo, da što pre znatiželjnicima uskrati zadovoljstvo da posmatraju taj, za nju groteskni prizor. Neki mladić je pritrčao da joj pomogne. Pričekao je da se sredi i pitao je da li je dobro i može li sama. Sve je bilo u redu, osim što joj je odeća na nekoliko mesta bila mokra i uprljana. Mladić joj predloži da pođe sa njim do kafea gde je radio da joj pomogne da se, koliko-toliko sredi i popije neko piće. Dvoumila se trenutak, a onda zahvalno pogleda mladića u oči, prvi put, i učini joj se nekako poznat. Mladić shvati to kao pristanak i pođe držeći je, za svaki slučaj za nadlakticu.

Uspela je nekako da se dovede u red toliko da može dalje. Odbila je piće i pošla da izađe, a onda je stala kao okamenjena. Na putu do izlaza, za jednim stolom sedeo je čovek u oficirskoj uniformi. Gledao ju je tako upadljivo kao da je video nekoga koga je vekovima čekao, i samo što nije ustao i pošao joj u susret. Njena oduzetost je nekako odjednom nestala kada je prepoznala u njemu lik iz svog noćašnjeg sna. Bila je pomalo iznenađena svojim osećanjem sigurnosti, a trebalo bi da se oseća sasvim suprotno.

Tih nekoliko trenutaka dok su samo njihove oči govorile, za nu su trajale večnost, ali neku sladunjavu večnost. Prišla je i ne pitajući da li je slobodno, sela za njegov stol. Mladić za šankom se zadovoljno smejuljio, posmatrajući taj prizor.

–         Da li ste vi taj koji mi je na onako magičan način slao poruke? – pitala je.

–         Ne… zapravo, ja sam to hteo vas da pitam.

–         Kutija…

–         … za pisanje…

–         … san…

–         … i tvoj lik u njemu…

–         … viteški oklop… milsim, uniforma…

–         … prljava haljina male sluškinje… milsim, negde ste se uprljali…

Mladića za šankom niko u kafeu nije primetio, ni kad je ušao, ni kad je ogrnut plaštom i sa šiljatom kapom čarobnjaka izašao. Kada su se njoj i njemu vrhovi prstiju dodirnuli, mladić je nestao, a prolaznicima, koji su tuda slučajno prolazili,  učinilo se da su videli pramičak dima koji je vetar brzo razneo…