Dva pisma

Ovo je stiglo danas od Ministarstva vojnog.

Šta je to?

Čitaj.

…….

Rekla si da je poginuo.

Mislila sam… prošlo je pet godina…

I šta ćeš da uradiš?

Ne znam.

Ipak, on ti je muž.

I ti si mi muž.

Ali mi nismo venčani.

Svejedno, živimo zajedno, dovoljno dugo.

Šta osećaš?

Ne znam.

Voliš li ga još uvek?

Ne znam ni to. Prošlo je mnogo vremena, četiri godine rata, pet godina čekanja da se odnekud pojavi… ove dve godine sa tobom… skoro da sam zaboravila i kako izgleda.

Pusti srce neka odluči… ja ću… ti znaš koliko te volim, ali… ja ću poštovati svaku tvoju odluku…

Zašto… zašto se ovo događa… zašto nije pisao, bar da znam da je živ?

Bio je rat Marija, bio je zarobljen… možda je i pisao, ali… Rusi su to… Sibir je… ne znam…

Ti kao da…

Samo pokušavam da razumem… i njega i tebe…

Ko to može razumeti…? I zašto ja da ga dočekujem…?

Ne budi luda, ti si mu sve što ima. Idi bar da ga dočekaš, pa onda odluči.

A gde ćeš ti biti kad on dođe?

Preći ću u hotel neko vreme. Moraš tačno znati šta želiš, a to ćeš moći samo ako tako uradiš.

Proklet bio, zašto nije poginuo… ili se bar vratio kao svi ostali.

***

Izvinite, molim Vas, ima li danas još neki voz sa zarobljenicima iz Rusije?

Nema, gospođo, zašto pitate?

Zato što onaj koga sam trebala da dočekam nije došao.

Kako mu je ime?

……

Pođite sa mnom.

……

Ovo je njegov kovčeg. Primite moje duboko saučešće, gospođo. A ovo pismo je ostavio za vas.

Draga Marija,

Došlo je vreme da se vratim. Prošlo je mnogo godina od kada si me na ovoj istoj stanici ispratila. Bio sam zarobljen još prvih meseci rata. Svo vreme sam proveo po logorima u Sibiru. Nisu dali da pišemo pisma. Mnogo sam propatio misleći na tebe i mnogo stradao. Sada, kada je došlo vreme da se vratim, shvatio sam da nisam više onaj isti i da me ovakvog nećeš moći voleti. Ma koliko da si me volela, ne bih mogao da ti zamerim što te je čekanje izmorilo i što si sada, možda sa nekim drugim, a ja to ne bih podneo. Ne želim da ti kvarim sreću. Nisam želeo ni da se vraćam, ali nisu dali ni da ostanemo. Sve se desilo iznenada i velikom brzinom. Morao sam navesti ime onoga ko me čeka kad stignem kući. Oprosti što sam naveo tvoje ime, jer znaš i sama da ja nemam nikoga osim tebe. Voleo bih da sam poginuo više nego što sve ovo mora da se dešava. Moja poslednja želja je da me sahraniš kako dolikuje i koliko ti to mogućnosti dozvoljavaju. Nemam više šta da ti kažem.

H.D.

Jeste li dobro, gospođo. Treba li vam pomoć.

Ne, ne, biću dobro. Znate li kako se…

Obesio se u logoru pred sam polazak ovamo.

***

Da li je u vašem hotelu odseo…

Šta ste vi gospodinu?

Supruga… nevenčana.

Žao mi je, gospodin je jutros napustio hotel. Ovo pismo je ostavio za vas…

Ljubljena moja,

Kada sam odlazio u tvojim očima sam video da se kolebaš i da ne možeš da se odlučiš na koju ćeš stranu. Odlučio sam da ti olakšam. Želim ti svu sreću koju zaslužuješ.

D.H.

Da li je…

Ne, gospođo, nije ostavio nikakvu adresu…

Advertisements
Published in: on 26. октобра 2010. at 6:58 pm  Comments (39)  

The URI to TrackBack this entry is: https://archibald57.wordpress.com/2010/10/26/dva-pisma/trackback/

RSS feed for comments on this post.

39 коментараПоставите коментар

  1. Zašto D.H i H.D u oba pisma samo drugi redosled?
    Ubi me tekstom. Sita sam se isplakala, jel znaš???

  2. Oprosti mi Perlice, ali kad sednem da pišem ni sam ne znam šta će na kraju ispasti. Jedino što znam je da je neću dopričati.
    A ovo D.H i H.D. je da bih istakao sličnost i suprotnost u inicijalima dva čoveka koja su volela istu ženu.

  3. Mislim, sad mi je još i neprijatno, nema šta da se oprašta, priča je divna, ali skoro nisam pročitala ništa lepše i tužnije u isto vreme. Ma, nadam se da ćeš shvatiti ono što nisam znala da kažem 🙂

  4. Naravno da shvatam Perlice i nema razloga da ti bude neprijatno. Naprotiv, iako sam se izvinio, iskreno rečeno, prija mi kada moja priča izazove jake emocije, ma kakve da su, pa čak i bes. To samo znači da je priča uspela.

  5. aaaaa, neces vise da me predjes !
    sada pazljivo citam tekstove, cekajuci na „iznenadjenje“…
    samo mi nije jasno zasto ni jedan od njih nije imao hrabrosti da saceka njenu odluku – obojca su nonosila okluku umesto nje!
    🙂

  6. Dva pisma na jedna pleća, a previše bi bilo i da je samo jedno palo. Kako se meri težina ovih listova?!?!

  7. Pa, Nedođijo, moj odgovor na tvoje pitanje je vrlo prost: mi muškarci nikada nećemo razumeti niti upoznati vas žene, a kad to i pokušamo, ili mislimo da znamo šta je u vašoj duši, onda se dešavaju ovakve stvari.

  8. Tebi Šunjo ne mogu odgovoriti baš tako jednostavno, kako se meri težina ovih listova. Morao bih ti ispričati celu jednu priču, mada mislim da je težina takvih listova nekada nemerljiva.

  9. Sve su uradili zbog nje, a ona ostala sama. Donosenje odluka u necije ime je pogresno. Niko nikoga nista ne pita, i svi nesrecni.
    Prica je odlicna znas to!

  10. Hvala Zelena, drago mi je da ti se sviđa…

  11. Kompozicija je odlična. Ako smem da primetim ( iliti upitam ), zašto Vam se dopada baš takav rasplet?!

    —————–
    …“kad sednem da pišem, ni sam ne znam šta će na kraju ispasti“.

  12. Ne znam „Ćakulo“ koliko si mojih priča pročitala, ali skoro svaka od njih je na neki način „nedopričana“, a takav je i podnaslov mog bloga. Dva su odgovora na tvoje pitanje. Ja pišem već jako dugo i imam gomile papira i beležnica ispisanih koječime. Još jako davno, dok nije bilo računara po kućama, jedina moja verna čitateljka bila je jedna moja prijateljica, koja je s vremena na vreme nosila te moje pisanije kući, isčitavala ih i na svaku prikačila papirić sa svojim komentarom. Najčešći komentar je bio „i šta se dalje desilo“, jer nijedna od tih pisanija nije bila dovršena i konačna. Zabavljalo me je da sa njom komentarišem šta ona misli kako bi priču trebalo završiti. Tako je to ostao razlog zbog čega svoje priče ostavljam čitaocu da sam u svojoj mašti „napiše“ šta je bilo dalje. A to što „kad sedenem da pišem, ne znam šta će na kraju ispasti“ je za mene najbolji način da i sebi ispričam priču kao da je slušam od nekog drugog. Priču započinjem jednom rečenicom i ona mi postaje tema i lajtmotiv na koju nadograđujem rečenice kako mi same po sebi dolaze i ne znam zaista gde će me to odvesti. Eto, ako sam uspeo da objasnim biće mi drago, ako nisam onda će i ovo biti priča nedopričana…

  13. Hajde, nek odgovor bude nemerljiv, jer čini mi se da nema te priče koja bi mogla ispričati ovu težinu, pa makar je i ti pričao Arči (u nedopričanoj priči).

  14. Možda si u pravu Šunjo. Jer, bojim se, da priča koju bih ti ispričao ne bi dala odgovor na tvoje pitanje, već bi samo doprinela da težina tog tereta bude još veća, ako je to uopšte moguće. Zato neka ostane da je nemerljiva.

  15. Mislim da je sasvim moguće neko kratko vreme voleti dve osobe (dva muškarca u ovom slučaju) istovremeno. I prava je šteta što se tako završilo…

  16. Opet ja. U izvesnom smislu, Dva pisma su Jedno pismo, priče dorečene. Neko je sebi ipak ostavio dovoljno prostora da opet može reći – Da, to sam ja!

    p.s.
    Nemojte se naljutiti na mene ako sam se sad izlupetala, ali još niko nije ostavio uputstvo za razumevanje teksta. Doživljaji su individualni, te stoga, još jednom, ne ljutite se.

    p.s.s.
    Priče ću čitati. Redom.

  17. Vidiš Breskvice, ja mislim da je ljubav, ustvari, nešto što ničim ne može biti ograničeno, osim našim shvatanjima, naprimer, da nije moralno voleti dve osobe (muškarca – žene, svejedno) u isto vreme. Može se samo reći da te ljubavi nisu uvek iste. Neka je jača, neka slabija, i sa mnogo različitih nijansi.

  18. Ćakulice draga, nemam razloga da se ljutim, naprotiv, raduje me kada se neko, kao ti sada, vraća na moju priču ponovo, razmišlja o njoj i, pre svega ima SVOJ doživljaj i SVOJE mišljenje o njoj. Naravno da svako ima pravo na to, pa čak i da kaže da mu se priča nije dopala. Drago mi je što ćeš čitati sve redom i voleo bih da na svaku za koju imaš svoje mišljenje to i podeliš sa mnom, ma kakvo ono bilo. Budi sigurna da me to neće naljutiti.

  19. Da li su oni nju voleli? Zar ni jedan nije imao potrebu da se bori za tu ljubav? Samo su se predali?? Ili mi žene (ili bar ja) previše verujemo u bajke i viteštvo?
    Baš baš si me pogodio pričom….

  20. Bravo Tangolina, pogodila si poentu priče, bar onu koju sam ja imao na umu dok sam je pisao. Ako iko veruje u viteštvo i poštuje ga to sam ja. To ne znači da se uvek tako i ponašam, ali mislim da se za ljubav, ako je prava, treba boriti sve dok ta borba ima svrhu. A svrha prestaje onda kada onaj za čiju se ljubav boriš, to više ne želi.
    Ako se priča pročita u ovom kontextu onda će se videti njeno razočarenje i jednim i drugim muškarcem, zbog toga što je ta borba izostala. Da je muškarac sa kojim je trenutno bila pokazao iole tog borbenog duha, ona možda ne bi ni otišla da dočeka onog koga je skoro zaboravila. Isto tako, da je onaj koji je bio zarobljen našao način da joj piše (a znamo da se to uvek može, ako se želi) i da joj daje nadu da će se vratiti, ona možda nikada ne bi našla drugog.

  21. Pa sad…pomalo je viteški, ili velikodušno bilo od gospodina Drugog kad je ponudi da ona ode i dočeka gospodina Prvog. Ali definitivno nije verovao u nju i njenu ljubav. Zato je otišao. Zato je i izgubio…Gospodin Prvi, takođe nije verovao u njenu ljubav, jer da jeste, znao bi da nekog ne volim zbog nečega, već je ljubav ako nekog prihvatimo takvog kakav jeste…Da je on imao više vere u ljubav bio bi živ, i možda bi bio njen…

    Ne bih da komentarišem vreme kada si napisao priču jer me lično dotiče….

  22. Tako kako se završilo je najbolje po nju, jer nijedan, ni drugi muškarac je nazaslužuju. U trenutku joj se učinilo da to što joj se desilo najveća moguća nesreća, međutim nije.

    Prvi muškarac je počinio najveći mogući zločin i greh, takav muškarac je kukavica bez obzira na strahote koje je preživeo u logoru i nikako nije neko na koga bi ona mogla u životu da se osloni.

    Drugi muškarac je ostavio u teškom trenutku njenog života i pobegao, misleći pri tom samo na sebe. Nije mogao da podnese, mogući poraz, tj. da se ona odluči za muža iz logora. Sebično i kukavički.

    Prvog je sahranila po njegovoj želji, drugog je „zakopala“ zajedno sa njim i shvatila da je život tek pred njom.

    Savršena priča. 🙂

  23. Apsolutno se slažem i sa Tangolinom i sa Čarolijom, jer, kako već rekoh poenta priče je upravo to što ste napisale u svojim komentarima.
    Žao mi je Tangolina što te je priča lično dotakla. Napisao sam je onda kada je i objavljena, a inspiracija mi je bila scena iz jedne knjige koju sam davno pročitao. To veče sam tražio šta bih čitao i pogledom prešao preko te knjige, a ona me uvek podseti na tu scenu. Tako je nastala priča.

  24. Naopako pile, da se moraš izvinjavati….

  25. @čarolija, jasno je da ona ni na jednog nije mogla da se osloni…. „na muci se poznaju junaci“…

  26. okrutno do zla Boga
    nisu je voljeli, nijedan dovoljno
    napisano odlično

  27. Hvala Dolly…
    Da, to je poenta ove priče.

  28. U, čoveče, kako je teška ova priča! Sirota žena, izdala je obojica koje je volela. A koliko su oni, u stvari, voleli nju? 😕

  29. Eh, Arči… kad bi ljubav znala šta je moral… šta je razum i šta „treba“…
    ne bi bila ljubav 🙂
    Po meni ljubav nikada nije ista, i nikad je ne možeš pravilno „izmeriti“…
    Jedna tako neuhvatljiva zverčica teško se može upoređivati 🙂

  30. Ako pročitaš sve komentare videćeš Dudo da to i jeste poenta cele priče.

  31. Da, Breskvice, to je upravo ono što sam hteo reći u odgovoru na tvoj prvi komentar.

  32. Ja kao i svaki čestiti balkanac,trebalo mi je vremena da izađem iz likova i karaktera ove priče,pa da kažem nešto svoje.
    Neću se baviti ko je koga voleo dovoljno ili nedovoljno,viteštvo,čojstvo i junaštvo…
    Obraćam se tebi Arčibalde…
    Zato se i vraćam često na ove tvoje strane…da bih video sliku,osetio miris,zvuk..i stalno ti to polazi za rukom.Postaviš me u ulogu nemog posmatrača ovih redova,neki bi mu dali i ime hroničar…A nakon toga,kada se spuste zavese,ostanem tako..još dugo..nasmejan ili uplakan u mislima…
    Lično verujem da je ogromna razlika u držanju papira u ruci,njegovom šuškanju..ili pak skrolovanju mišem po ekranu…htedoh reći-to ovde ne važi…Budem deo priče i to je ono što želim

  33. Ne znam, Piano, šta bih ti rekao na ovaj tvoj komentar, osim da mi mnogo znači kad znam da sam nekom svojom pričom pridobio nešto (ili mnogo) više od pukog čitanja i listanja stranica.

  34. jaoooooooo ubice me empatija 😦
    ne prestajem da mislim na Marijina osecanja nakon izlaska iz hotela…kopka me sta je dalje bilo! :))))

  35. Pre svega, dobrodošla (pretpostavljam da se iza „Herash“ krije „ona“). A došla si u svet „priča nedopričanih“. To i piše u podnaslovu ovog bloga. Malo koja od ovde napisanih priča je dopričana. Zato ne znam ni ja šta je bilo dalje, ali svako neka sam dovrši priču, već prema ličnom raspoloženju 🙂

  36. hvala na toploj dorbodoslici…

  37. pretuzno! 😦

  38. Žao mi je, Suzana, ako te je priča previše rastužila… 😦

  39. e, ne da li me je rastuzila, nego je to prvo sto sam procitala danas i rasplakala sam se od rane zore… bzvz.. mislim bravo za pricu, ali ja jednostavno ne mogu da iskuliram kad se sazivim za procitanim…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: