… jeli bre arčibalde, kaži mi, da li mačke razmišljaju… možda, ali na drugačiji način od nas ljudi… ma, ja ne mogu da zaustavim ovu moju ludu glavu… gde god se okrenem, nešto me podseti na nešto, i eti to pune glave misli… neki zvuk, muzika, sve me na nešto podseti i opet eto misli… gledam malopre neke slike i vidim jednu svoju… nisam to više ja, sad sam neko drugi… odmah se setim kada su me slikali… bilo je to kad smo ispraćali našeg komandanta, generala, išao na drugu dužnost… a to sećanje odmah prizove drugo, na drugog generala, koji je mene ispratio, po kazni… ujeo sam mu sujetu…
… ginulo se te jeseni 1998. godine negde na jugu… u velikoj komandi obavljao sam kadrovske poslove… spiskove živih jeli su spiskovi poginulih, ranjenih, nestalih… i svi su prolazili kroz moje ruke, gledale ih moje oči, oplakivala moja duša… sa svih strana slati su neki novi spiskovi da popune njihova mesta… onda je došlo proleće 1999. godine kada se ginulo svuda… i opet spiskovi, spiskovi, spiskovi… leto je donelo tišinu… sabiralo se i oduzimalo… rezultat je bio negativan… ponovo spiskovi… trebalo je popuniti tamo gde je bilo najviše prazno…
… u jednom takvom metežu, neko nije odradio svoj deo posla… pozvan sam da polažem račune zbog nečije bahatosti, neposlušnosti, neizvršenja naređenja… oči u oči sa generalom, koji je bio major kada smo se prvi put sreli i kada sam mu prvi put ujeo sujetu… na tom dvoboju ostao je izujedan i ponižen… bio je pukovnik kada sam mu drugi put ujeo sujetu… tada je prećutao… toliko mnogo sujete na jednom metstu, nije moglo da prašta i zaboravi… došlo je njegovih pet minuta… prva dva puta između nas je stajao neko ko je mogao da sudi i presudi… ovog puta on je bio i sudija i dželat… rešen da nahrani tu životinju koja ga je toliko razdirala iznutra, tu sujetu… oči u oči, koplje u koplje… moj pogled u njegov, njegov svuda okolo samo ne u moje oči… ali sujeta je bila upornija… morao je da me obori, naplati račune… ali nije računao da ja nemam to što njemu treba da bi te račune naplatio… nemam poniznosti i kajanja pred bolesnom sujetom… imam samo besa i drskosti kojima sam zalupio vrata njegovog kabineta… imam samo reči poniženja i uvreda za njegovu sujetu i nesposobnost…
… slao je poltrone i dupelisce da me ubeđuju da se izvinim… da mi prete u njegovo ime, kako će me proterati daleko, u nedođiju… pisao sam izjavu i opet ga stavio tamo gde mu je mesto… bio na raportu i tamo sam tražio svojim pogledom negov, ali ga nisam našao… na kraju bio sam proteran… u nedođiju… po službenoj dužnosti, pre neminovnog proterivanja, moj prvopretpostavljeni me, u njegovo ime pitao šta imam da izjavim i da li mi proterivanje odgovara… koje licemerje… zato rekoh, ako će to da smiri sujetu jednog generala, ja ću da se žrtvujem… te reči je trebalo staviti u zvanični zapisnik… insistirao sma na tome… moj šef nije imao petlju da to napiše… dokle ide strah odraslih ljudi od sujete drugih odraslih ljudi na položaju… kad bi njihove žene znale koliko su sitni i mali, manji od svoje impotencije, ne znam šta bi rekle…
… otišao sam, brzo i tiho, mnogi nisu ni znali… mnogi dugo nisu ni primetili da me više nema… general je ostao sa svojom sujetom, okružen onima koji su je ponizno hranili…
… eto moj arčibalde, tako je to bilo… niko me nije slikao kad sam odlazio, ali tu sliku nosim u glavi… niko me nije ni ispratio, osim nekoliko žena koje su time iskazale svoj bunt protiv sujete… žene su mnogo hrabrije od generala… a i mačke su u vašem mačijem svetu hrabrije i borbenije od vas mačora lenština… ajde diži se, idemo na noćno pecanje… mesec je već odavno bacio udicu u našu reku…
Archibald57's Blog 
Mnogo istinito ovo tvoje kazivanje Arcibalde.
C`est e la vie „Zelena“
Mali ljudi… I nikakva sujeta, nikakvo samoubjedjivanje u sopstvenu velicinu to ne moze da promijeni.
Veličina čoveka se odmah vidi. Onaj ko mora da upotrebi bilo koje drugo „pomagalo“ da bi je istakao, postaje sve manji.
Uvek treba imati svoje mišljenje, svoje JA i biti dosledan sebe.
Sitni su oni koji imaju svoje mišljenje, a u dubini duše ne slažu se sa njim. Kažem sitni, a Vi čitajte licemerni. Ponizni su rame uz rame sa njima.
No, … SVAKA TI ČAST PONOSNI VOJNIČE!
Važno je dostojanstveno otrpeti udarac, i ne pokoriti se gorem od sebe, pa makar bio i general
Na kraju krajeva, ipak „SVI SMO MI POTOMCI DEZERTERA IZ 1389. GODINE“ – Vladimir Bulatović-Vib
😆 😆 😆 😆 😆
Vidim, Slavko, da te je moj komentar nasmejao. Bilo bi još više smešno, da nije istinito… i pomalo žalosno…
„Idu mi suze od smeha. Ako prestanem da se smejem, ostace samo suze.“
Ne mogu da se sjetim autora…
Nije bitno ko je autor, ali se savršeno uklapa u našu priču. Zapamtiću ovo, mnogo je situacija gde se može izreći.
E moj Arčibalde koliko samo imena sa tih spiskova su me bacila u očaj. U neka ratna vremena, sećam se ko juče, slušam radio i imena koja čitaju, u nadi da neću čuti imena dragih. Bila sam dete, „žena u povoju“. Kraljevo grad. Sve prave junake smo ispratili, što na groblja, što u invalidska kolica, na štake, na muke, na lečenja…oni koji ostadoše celi su ražalovani, penzionisani, poniženi, da bi sujetni ostali ustoličeni. Ponosna sam na naše junake, ali me je i sramota što živim u ovakvoj zemlji. Nema mesta smehu, samo suze su ostale vojniče. Nećemo se predati, odustati, ali mnogo su jaki, više ih ima…ne znam šta da radimo.
Ja se „Charolio“ nadam da će početi jedni druge i sami sebe da jedu od silne sujete i zavisti. To nam je jedina nada. Moj slučaj je tako završio. Pojeo je sam sebe. Zatekao sam ga posle pet godina kako tavori u nekoj sićušnoj kancelariji, ražalovan, čekajući penziju. Svi njegovi poltroni, postali su poltroni nekom drugom, a on je ostao sam u svojoj „veličini“. Nije dugo izdržao to stanje…
Ljudska glupost hrani sujetu.. eto to je to.. nazalost..